Феномен заборављеног и тишине у романима Џ. М. Куција

Сажетак

У овом раду аутори испитују феномен заборављеног и тишине у романима јужноафричког аутора Џ. М. Куција. Предмет истраживања обухвата романе Ишчекујући варваре (1980), Живот и времена Мајкла К (1983), Фо (1986) и Срамота (1999). Готово сви ликови у Куцијевим романима имају проблем с памћењем и говором. У роману Фо, на пример, године и самоћа на пустом острву оставиле су трага на памћењу Робинзона Крусоа, а Петко није у стању да говори јер су му робовласници одсекли језик; ипак, и поред тог недостатка, Сузан Бартон упорно покушава да пронађе начин помоћу кога би Петка подучила говору. Мајкл К, протагониста романа Живот и времена Мајкла К, не само што је због трауме изазване грађанским ратом у стању да упамти само фрагменте неке целине, већ није у стању ни да говори због физичког дефекта – зечје усне, која му квари изглед и ограничава комуникацију с другим људима. У роману Ишчекујући варваре, осим проблема с говором неименоване девојке, јавља се и проблем с памћењем, односно феномен колективног заборављања, везан за Начелника и друге ликове романа. Проблем колективног заборављања присутан је и у роману Срамота, у коме, осим професора Дејвида Лурија, исти проблем имају и његова ћерка Луси, његови студенти, као и други ликови романа.
Куци у својим романима указује на унутрашњу расцепљеност сопства, а тиме и на вишеструку субјективност ауторске персоне, доводећи у питање не само претпоставке западњачке рационалности, већ и реалистички роман, посебно у контексту тотализирајућих наратива постколонијалне јужноафричке историје. Одбијајући да препозна границу између фикције и историје, Џ. М. Куци је у својим романима развио сложену естетику која укључује алегорије, алузије, интертекстуалности и метатекстуалности.