Књижевна историја — часопис за науку о књижевности

Француски писци у контексту књижевнокритичке методе Уроша Петровића

Jelena Novaković — 2025-03-28

У раду се испитује однос Уроша Петровића према француској књижевности, коју он посматра пре свега у склопу свог критичког разматрања огледа Иполита Тена о представницима француског класицизма. Предмет истраживања су француски писци XVII века: Расин, Лафонтен, госпођа де Лафајет, Ла Бријер, Сен-Симон, Флешије. Њима се придружује писац XIX века, Стендал, који Петровића занима мање као романописац, а више као најављивач Тенове књижевнокритичке методе, засноване на схватању о пресудном утицају расе, средине и времена на књижевно стваралаштво.

Урош Петровић о Иполиту Тену

Vesna Elez — 2025-03-28

У овом раду посветићемо пажњу најважнијим аргументима у докторској дисертацији Уроша Петровића Иполит Тен: књижевни историчар 17. века, одбрањеној на Сорбони 1907. године. Поред значајне чињенице да је Петровићева анализа Тенове методе савремена тадашњим европским и светским освртима на најутицајнијег теоретичара позитивизма, видећемо да Петровић, иако под јаким утицајем Лансонове методе, самосвојно примећује особине Тенове анализе француског класицизма, у првом реду Расинових дела. Још је значајније то што се неки Петровићеви аргументи не уклапају у очекивани оквир лансоновски интониране критике Теновог детерминизма. Иако критикује очигледне мањкавости Тенове методе, Петровић уочава њену јасну еволуцију и шири контекст Тенових погледа на књижевност. Признајући значај Тенових увида и после критике, Петровић посредно најављује важну ревизију Теновог наслеђа у другој половини 20. века.

„За сваки дан“ Уроша Петровића и доситејевска традиција

Milica Ćuković — 2025-03-28

У раду се анализира хронолошки последње и према мишљењу Слободана Јовановића најуспелије књижевно дело Уроша Петровића (1880–1915), књига За сваки дан, особена колекција моралистичких фрагмената, првобитно објављивана у наставцима у Српском књижевном гласнику 1914. године, потом штампана у монографском облику, постхумно, 1926. године. Први сегмент рада посвећен је књижевноисторијском ситуирању овог остварења у контекст литерарних дела чији су аутори Петровићеви савременици (Божидар Кнежевић, Станислав Винавер и Светислав Стефановић), док се у другом делу рада испитују поетичке, композиционе и тематско-мотивске сродности између Совјета здраваго разума (1784) Доситеја Обрадовића и наведене монографије Уроша Петровића. Петровићево дело засновано на поверењу у разум, истину, дисциплину и континуирани процес самоваспитања, али и специфично схватање националног идентитета, најпосле и интелектуални хабитус овог научника, доводе се у везу с елементима културне идеологије „српског Сократа“, како би се предочило колико је доситејевска традиција била жива и актуелна у Срба почетком двадесетог века, о чему сведочи целокупна јавна делатност Уроша Петровића, а пре свега књига За сваки дан.

Увод

Zoja Bojić — 2025-03-28

Децембра 2023. Институт за књижевност и уметност у Београду одржао је Округли сто посвећен сликару, историчару уметности, критичару и педагогу проф. Павлу Васићу (1907 —1993).
На Округлом столу у овом институту 4. децембра 2023. говорили су др Зоја Бојић о Павлу Васићу као аутору текстова у часопису Уметнички преглед, др Мирјана Глигоријевић Максимовић о Васићу као сликару, и музејски саветник мр Бојана Поповић о Васићу као зачетнику и прегаоцу стручног и научног проучавања примењене уметности код нас. Излагање музејског саветника Драгиње Маскарели о писању Павла Васића о одевању представљено је 13. децембра 2023. у емисији Златни пресек Радио Београда 2.
Та излагања овде доносимо као једну целину. Верујемо да ће ова разматрања допринети разумевању опсега рада Павла Васића и можда инспирисати нека будућа историјскоуметничка истраживања.

Павле Васић и часопис „Уметнички преглед“

Zoja Bojić — 2025-03-28

Овај рад разматра наслеђе Павла Васића (1907–1993) као аутора текстова објављених у часопису Уметнички преглед (1937–1941) и фокусира се на Васићеве приказе и критике и на два есеја. Недавно објављена библиографија Павла Васића показује да су његови најранији текстови о уметности, и најранији текстови уопште, објављивани у Уметничком прегледу. У том часопису Павле Васић је свој први текст објавио 1938. и наставио да скоро редовно објављује до уочи последњег броја. У овом раду указује се на неке од особина Васићевих раних радова које су наставиле да се исказују у његовом каснијем опусу писања о ликовним уметностима.

Павле Васић: први преглед модерне / савремене примењене уметности у Србији

Bojana Popović — 2025-03-28

Павле Васић (1907–1993) аутор је првог прегледа српске примењене уметности 20. века, Примењена уметност у Србији 1900–1978. Пролегомена за историју примењених уметности код нас, књиге коју је 1981. објавило Удружење ликовних уметника примењене уметности и дизајнера Србије (УЛУПУДС). Он је овом пионирском послу приступио и као истраживач великог реномеа и као личност која је, у највећој мери, била активан савременик појава и уметника о којима је писао. Ту двострукост своје позиције Васић је професионално уравнотежио што књизи даје трајну вредност. Међутим, у време кад се појавила, изазвала је негодовање у кругу припадника најмлађе генерације историчара уметности. Они су тек почињали да прате актуелну примењену уметност и то кад је она на свом врхунцу и део југословенских и европских токова, док се о опусима ствараним у Србији у првој половини 20. века веома мало знало. Васић је изневерио њихова очекивања приказавши мукотрпан пут еманципације примењене уметности, а не њену тадашњу репрезентативност.

Сликар Павле Васић

Mirjana Gligorijević Maksimović — 2025-03-28

Павле Васић је био комплексна личност: сликар, научник, професор, уметнички критичар, али је сликарство било и остало његова највећа љубав. Насликао је велики број акварела, уља, графика, написао велики број књига, студија, чланака и приказа изложби. Учио је сликарство у Уметничкој школи у Београду, код Бете Вукановић, Петра Добровића и Илије Шобајића, а потом код Јована Бијелића. Портрети су били веома значајни у његовом опусу, а богатство и складност боја показивали су његов поетски сензибилитет и стилски га сврставали у поетски реализам.

Павле Васић као историчар костима

Draginja Maskareli — 2025-03-28

У 2023. години навршило се три деценије од смрти Павла Васића, српског сликара, историчара уметности, ликовног критичара и универзитетског професора. Део његових професионалних интересовања био је везан за историју одеће – костима. Успостављању и развоју ове дисциплине у Србији Васић је допринео као професор на Факултету примењених уметности у Београду и аутор више књига и многих научних радова. Кроз одабране публикације из богатог опуса Павла Васића овај рад има за циљ да мапира теме из области историје одеће којима се бавио у својој истраживачкој и педагошкој пракси, као и да ревалоризује његов методолошки приступ, стављајући у фокус систематизацију и интерпретацију чињеница везаних за одевање у Србији и на западном Балкану у рано модерно и модерно доба.

Уводна реч

Katarina Pantović — 2025-03-28

Темат „Франц Кафка: сто година касније“ настао је на основу научних реферата изложених на истоименом округлом столу организованом 3. јуна 2024. године у Институту за књижевност и уметност у Београду, уприличеног тачно на стогодишњицу смрти Франца Кафке (1883‒1924). Идејно полазиште у организацији округлог стола било је представљање савремених проучавања и читања овог великог писца у оквирима српске науке о књижевности, која се Кафком у ових стотину година бавила у незанемарљивом обиму, али несистемски. Док је преводилачка рецепција комплетног Кафкиног дела на српски језик уистину задивљујућа и изразито темељна (Бранимир Живојиновић, Јовица Аћин), теоријско-критичка рецепција задржала се махом на неколико препознатљивих стручних монографија које су настале током друге половине 20. века (Зоран Глушчевић, Слободан Грубачић). У новом миленијуму забележено је местимично бављење Кафком које се углавном ограничавало на предговоре, поговоре, есејистику и поједине научне чланке, да би се тек последњих десетак година превасходно монографско интересовање за овог писца ревитализовало у пуном замаху, изнедривши неколико студија (Милош Тодоровић, Драгомир Костић, Вук Петровић, Катарина Пантовић). Како је значајан део културног живота на српском, особито београдском, поднебљу 2024. године био посвећен Францу Кафки (фестивали, трибине, изложбе, позоришне представе, радио-емисије), реализација сусрета савремених српских еминентних истраживача, који би понудили свеже научно-интерпретативне увиде у Кафкино дело, чинила се насушном.

[...]

Машина жељe и апсурд одговорности: да ли је Кафка био реалан?

Vladimir Gvozden — 2025-03-28

Истраживање разматра односе књижевности, стварности и читалаца кроз призму модернистичке прозе, с фокусом на дела Франца Кафке. Кроз анализу „поетике неодређености“ и антимиметичког приступа, указује се на то како модерна уметност ствара стварност уместо да је приказује. На примеру Замка показује се како Кафкина дела истражују бирократију као метафору апстрактне моћи и отуђења, подстичући читаоце на активно тумачење и преиспитивање граница разумевања стварности. Рад такође наглашава улогу језика у одразу дубље стварности и сумњу у комуникативну функцију језика, која остаје ограничена у модерним условима дестабилизоване перцепције. Уз помоћ теоријских увида Ролана Барта, Гинтера Андерса, Жила Делеза, Феликса Гатарија, Мориса Фридмана, Ђанија Ватима и Ђорђа Агамбена реконструише се Кафкина способност да испита односе појединца и друштва у контексту модерности.

Waiting for The Violence: Kafka and Three Negations

Dragan Prole — 2025-03-28

This paper explores Kafka’s literary work through the lens of Étienne Balibar’s Violence and Civility, focusing on three distinct responses to violence that Balibar proposes. Kafka’s ouvre serves as a profound critique of contemporary society, revealing the insidious nature of selective legal application and the omnipresence of anonymous violence. As he guides readers out of the metaphorical cave, Kafka suggests that true liberation entails dismantling the structures of oppressive anonymity and challenging the selective implementation of the law. Ultimately, his works prompt reflection on the delicate balance between individual autonomy and the pervasive powers that shape modern existence.

Феноменолошки метод и неуспешна егзегеза енигматичних бића у Кафкином делу

Vuk Petrović — 2025-03-28

Насловом се не најављује интерпретативни метод и (неуспешни) резултат тумачења у приступу Кафкином тексту, већ анализа самог специфичног модела тумачења као предмета Кафкине прозе. У раду ћемо се усредсредити на кратку причу „Домаћинова брига“, приповетку Сеоски учитељ и поетизовани есеј Истраживања једног пса, дакле на текстове који се заснивају на егзегези загонетних феномена: хибридног створа Одрадека, џиновске кртице, као и ваздушних паса, паса-музичара и порекла псеће хране. Циљ чланка је испитивање спреге између интерпретативног метода кафкијанског истраживача и изостанка сазнајног учинка. Нарочиту пажњу посветићемо феноменолошкој редуктивности књижевних субјеката као узроку зачудног пријема изучаваних објеката, те инадекватности односа између егзегетске намере, која обавезује на уважавање метафизичких координата бића, и феноменолошке примене, која сужава предмет. У све три приче квалитет кафкијанске егзегезе одређен је чињеницом да је тумач истовремено и приповедач, чиме се успоставља релација између тока нарације и следа интерпретације, а логика казивања разоткрива ограничења саме духовне перспективе проучаваоца.

Глас и заједница: тумачење Кафкине приповетке „Певачица Јозефина или народ мишева“

Goran Korunović — 2025-03-28

У раду се анализира последња приповетка коју је Кафка написао, „Певачица Јозефина или народ мишева“. Најпре се, у кореспонденцији с традицијом тумачења Кафкине зоопоетике, сагледавају позиција приповедача и основне одлике исказивања те наративне инстанце у уводним пасусима приповетке. Након тога се аналитички испитују одлике гомиле која се позиционира и одређује спрам певачице Јозефине, као и општа дистинктивна својства народа мишева, тј. њихов однос према историји и колективној меморији. Пошто се анализира релација Јозефина-гомила, тумачење се враћа на природу исказивања приповедне инстанце. Након истицања кореспонденција „Певачице Јозефине“ с дискурсом продукованим у Тристраму Шендију и Похвали лудости, приступиће се закључним увидима који тематизовану заједницу и њен однос према Јозефинином звиждању/певању профилишу као облик рудиментарне културе, који претходи стабилној кодификацији и симболизацији вредности, светоназора и места заједнице у историји. У таквом контексту, показаће се да исказивање приповедача које се опире затвореном смислу, рефлектује позицију која још увек није профилисана стабилном, антропоцентричном дистинкцијом између људског и животињског.

Филм и књижевност 2.0. Разговор са Лорданом Зафрановићем (разговарао Бојан Јовић)

Bojan Jović — 2025-03-28

Разговор вођен током скупа Филм и књижевност 2.0 (уредници др Марија Грујић и др Кристијан Олах) одржаног 27–29. новембра 2023. у Институту за књижевност и уметност.

На крилима алегорије: хришћанска порука Бањановог „Ходочасниковог путовања“

Dragica Mirković — 2025-03-28

Предмет овог истраживања тиче се верског или теолошког читања Ходочасниковог путовања (The Pilgrim’s Progress, 1678, 1684), најпознатијег дела једног од чувених енглеских пуританаца XVII века, Џона Бањана (John Bunyan, 1628–1688). Упркос каснијем настанку различитих читања, теолошко читање се одржало од изворног до савременог контекста чинећи примарни извор превода на 216 светских језика. С обзиром да се Бањанов избор да пише у форми алегорије одразио на рецепцију Ходочасниковог путовања, као и због улоге алегорије у хришћанској егзегези и пракси, изложен је кратак осврт на промене тумачења улоге алегорије у библијској херменеутици и релевантним књижевним периодима. У оквиру синтетичког метода истраживања коришћен је компаративни метод анализе првог и другог дела, укључујући и анализу интертекстуалних и контекстуалних елемената релевантних за тумачење како би било приказано преношење хришћанске поруке кроз форму алегорије. Оквир овог истраживања је историја западног хришћанства која се односи на реформацију у Енглеској с обзиром на Бањаново порекло и пуританско верско опредељење. Његово схватање и употреба алегорије разматрани су у контексту ставова класичних и радикалних реформатора према алегоријском тумачењу Писма у циљу разматрања узрока Бањановог инсистирања да је задатак читаоца да сâм открије оно што се налази испод површине текста и „новина“ (novelty) и указивању на резултат таквог става.

О музичким приликама у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца кроз призму часописа „Мисао“ (1919–1929)

Zorana Vladisavljević — 2025-03-28

Циљ овог рада је да осветли музички живот Србије у периоду од стварања Краљевине СХС до Шестојануарске диктатуре кроз текстове који су излазили у часопису Мисао. У раду се говори о музичком образовању и васпитању, концертима домаћих и страних извођача, домаћим композиторима, као и о оперским представама којима су становници Београда после рата имали прилике да сведоче.
Најделатнији критичари тог времена су настојали да пруже што више информација о музичким делима, композиторима, извођачима, да што боље анализирају извођења и да у ширем смислу допринесу музичком освешћивању наше средине.

Шта нам нова „Расправа о Принцези де Клев“ говори о изазовима књижевне феминологије?

Željka Janković — 2025-03-28

У раду анализирамо проблематичне аспекте одређених феминолошких тумачења романа Принцеза де Клев госпође Де Лафајет, објављених у последњих пет деценија. Најпре пружамо кратко подсећање на тзв. расправу о Принцези де Клев која је уследила по објављивању романа 1678. године, а тицала се вероватности јунакињиних поступака, нарочито њеног признања мужу да осећа љубав према другом мушкарцу. Затим представљамо интерпретативне полемике између америчких и француских истраживача у последњих пет деценија, које смо назвали „новом расправом о Принцези де Клев“, а које се фокусирају на оправданост приступа појединих феминолошких тумачења романа у којима се лик принцезе де Клев анахронистички представља као протофеминистичка јунакиња која је пронашла сопствени глас и обрачунала се с патријархалним друштвеним нормама. Пружамо и додатне примере неутемељености закључака појединих ревизионистичких читања дела у феминолошкој перспективи која занемарују односе међу деловима текста, затим друштвено-историјски контекст у ком је роман настао, као и контекст у ком се одвија радња романа. Анализа наведене скорије критичке рецепције и контекстâ у којима је настала доводи нас до закључака о изазовима на које је наилазила књижевна феминологија у раним етапама развоја (и о путевима за њихово превазилажење), али и о онима са којима се суочавају студије књижевности што у Француској, што у Сједињеним Америчким Државама, услед осетног пада интересовања за друштвено-хуманистичке науке.

Утицај ренесансне традиције на песму У болници Бориса Пастернака и метричка анализа песме

Nikola Miljković — 2025-03-28

Утицаји ренесансне традиције на поезију руског модернизма нису често били у фокусу истраживачâ. Циљ овог рада јесте да покаже неколико важних утицаја ренесансне традиције из домена књижевности и визуелних уметности на поезију руског нобеловца Бориса Пастернака. У фокусу нашег истраживања налази се песма У болници на коју су се одразили како утицаји основних поетских начела ренесансе – алегоризма и реторичности, тако и неке типично ренесансне технике примењиване у ликовним уметностима – кјароскуро (chiaroscuro) и недовршеност (non finito).

Перевод нечеловеческого: экосемиотическая интерпретация леса в поэзии Геннадия Айги

Roberta Sala — 2025-04-28

Экосемиотика возникла в середине 1990-х годов в академическом контексте Университета Тарту, с целью предложить строгое методологическое объединение для экокритической интерпретации литературы. Данная дисциплина опирается на теоретические основы Тартуско-московской школы и на понятие Умвелт, сформулированное биологом Якобом фон Уэкскуллом. Экосемиотика анализирует «человеческие отношения с природой, которые имеют семиотические (знаково-опосредованные) основы» (Kull 1998b: 351) и изучает «роль знаковых процессов в экологических явлениях» (Maran, Kull 2014: 41).
В данной статье некоторые основные понятия экосемиотики – семиотические границы, зоосемиотическое моделирование, nature-text – использованы для анализа ландшафта в творчестве русского поэта Геннадия Айги. Цель статьи – подчеркнуть глубокие формальные и семантические связи между его текстами и окружающим миром, которые показывают потенциал литературы в учреждении неиерархических моделей взаимоотношения с природой.

Лица модернизма: полемика, страст, граница

Vladimir M. Vukomanović Rastegorac — 2025-03-28

Пракса површног читања

Nemanja Mitrović — 2025-03-28

Да ли је свет заиста рашчаран?

Ivan Praštalo — 2025-03-28

„Сунце сија“ упркос чињеници да „земља јесмо“

Snežana Paser Ilić — 2025-03-28

Промена парадигме (ране) српске авангарде

Jovana Ivetić — 2025-03-28

Рецензенти Књижевне историје за 2024. годину (бр. 182–184)

Redakcija Književne istorije — 2025-03-28

Издања Института за књижевност и уметност у 2024. години

Redakcija Književne istorije — 2025-03-28